Utorak. Tmurno, kišno popodne. Bacam pogled na sat. Pet i dvadeset je, ponovo kasnim. Nerviram se, žurim. Što više žurim kako bih ublažila svoje kašnjenje, više grešaka na putu ka tom cilju pravim. A svaka sledeća me od istog samo udaljava. Ponovo se nerviram. Nikada dovoljno vremena. Počinjem da mučim sebe razmišljanjem: “Samo da mi je tih dvadeset minuta koliko sam u zakašnjenju”. Šta bih sve još stigla da uradim.

Stalno negde žurim. Dok život prolazi oko mene vrlo često ne stižem da se osvrnem, da stanem i udahnem. Da se opustim. Večito u panici da nešto neću stići, da ću ponovo negde zakasniti, da nemam dovoljno vremena. Hvata me crveno svetlo na semaforu kod Karađorđevog parka koje traje 90 sekundi. 90 sekundi! Znate li koliko to dugo traje? Iz mog ugla kao da traje čitavu večnost. Pobogu, pa za tih 90 sekundi sam već mogla biti u Nemanjinoj. U toj večitoj užurbanosti života u 21. veku dolazim do pitanja “Zašto ovaj dan ne traje 25 sati?”

Koliko bi mi taj jedan sat samo značio. Konačno bih mogla bar malo da usporim. Da više ne žurim i ne kasnim. Da rasporedim vreme kako treba i u raspored uračunam i nepredviđene situacije. Sa druge strane mogla bih i još više posla završiti. Koliko samo novih fotografija za tih sat vremena može nastati, a gde su tek svi mejlovi koji se mogu napisati. Prosto ne mogu da se odlučim na šta bih pre potrošila taj 25. sat. Zamislite samo hladno, decembarsko jutro, zar ne bi dobro došao taj jedan sat ušuškanosti u toplome krevetu uz omiljenu kafu pre nego što vas život iz njega istera put kancelarije? Sat vremena više za onu toliko puta odlaganu posetu frizeru i izvlačenje pramenova za koje treba odvojiti dosta vremena. Sat vremena više za isprobavanje novih sheet maskica dok čitam knjigu koju sam započela pre više od pola godine, a nikako da nađem vremena da je završim. Sat vremena više za sve ideje i planove koje imam, a čija se realizacija zbog nedostatka vremena uporno odlaže. Pa na kraju i sat vremena da prošetam do lokacije na kojoj treba da budem u 17h, bez žurbe, stresa i nervoze zbog gužve u saobraćaju. Kako bi samo dobro bilo kada bi dan trajao 25. sati. Doncafé je odlučio da sve potrošače inspiriše da prepakuju rutinu, a njihov benefit program omogućava da se desi sve ono za šta mislimo da nemamo vremena. Zove se „25. sat“ upravo po tom izmaštanom dobu dana, kada se događa samo ono što želimo. Zajedno se borimo protiv izgovora poput "nemam kad" i "to ću od ponedeljka". Jednostavno je! Svako Doncafé Moment pakovanje od 200 gama ima kodove u kesici. Kada te kodove unesete na ličnom profilu na sajtu www.25sat.rs , oni se pretvaraju u momente. A sakupljene momente možete da zamenite za neki od sjajnih, jedinstvenih poklona koji će vam pomoći da svoj dan ispunite baš onim što vam nedostaje.

Čekaju vas karte za filmove, karting, a možete i da pohađate čas u školi šminkanja. Za ljubitelje fitnesa, tu je Fit pass, a za ljubitelje izleta u prirodu, tu su rančevi, termosi i unikatne majice. Očekuje vas i vaučer za dostavu porodičnog ručka, ali i ekskluzivna, ograničena kolekcija šoljica i tacni za kolače posebno dizajnirana za stihove našeg poznatog kantautora - „Doncafé & Sergej Ćetković”. Više informacija o Doncafé Moment benefit programu možete naći na sajtu www.25sat.rs.

A da imate na raspolaganju 25. sat na šta biste ga vi potrošili?