Prosle nedelje sam imala priliku da sa koleginicom Tijanom sa bloga Pudrijera fotografisem njen najnoviji post na jednoj prelepoj lokaciji i u jos lepsoj atmosferi. U pitanju je Mandraina Cake Shop.

Smesten u Gracanickoj ulici broj 16, uz divne mirise koji vas docekaju jos na vratima Mandarina je mesto koje jednostavno ne smete zaobici. Odusevljena divnim mirisima (i ukusima, naravno ), resih da se vratim i postavim im nekoliko pitanja. Dobro raspolozeni i uvek nasmejani, docekali su me Krsto Radovic i njegova sestra Kamelija i tako je razgovor poceo upravo od lokacije :)

Kako ste izabrali lokaciju za svoj cake shop?

- Lokaciju smo nasli sasvim slucajno. Brat i ja smo u novembru prosle godine naisli na oglas za ovaj lokal pa smo dosli da ga pogledamo. Moj muz i njegov brat su Braca Burazeri, pa nam je prvobitna ideja bila da otvorimo shop za majice, ali kada smo dosli i pogledali lokal shvatili smo da on nije za majice vec je savrsen lokal za poslasticarnicu koju smo inace dosta dugo planirali da otvorimo, a pronalazenje lokacije je samo ubrzalo nase planove i sve se desilo mnogo brze nego sto smo mislili da ce biti. Sve se desilo sasvim slucajno, u decembru smo potpisali ugovor, poceli sa rekonstrukcijom i otvorili poslasticarnicu u maju. Mislim da smo imali dosta srece, jer je stvarno najtezi deo posla pronaci savrsenu lokaciju koja ce se i uklapati u ono sto smo zamisljali. Od pocetka smo zeleli da to bude cake shop jer ovde bas fali takvih mesta, nema ih dovoljno i cilj nam je bio da ljudi dolaze i odnose kolace pa u njima uzivaju kod kuce.

Primetila sam da ste naveli kako vam je ekipa sastavljena od mladih i talentovanih ljudi, sta je bilo presudno pri odabiru i sastavljanju te ekipe?

- Volim da radimo sa mladim ljudima koji su spremni da nauce i koji ce posle to svoje znanje preneti nekom drugom. Kada su ljudi vec izgradjeni poslasticari oni tesko prihvataju promene i vec imaju izgradjen neki svoj stav i ideje koje ne zele da promene, dok su mladi zele da nauce i uvek su otvoreni za nove ideje i pristupe zato je moj koncept upravo mentorski rad sa mladima.

Neke od tih mladih ljudi sam poceo da pratim jos od srednje skole, koju su zavrsili kao djaci generacije, upisali su fakultet, a sada pred kraj studija ih spremam za neka takmicenja. Jako vodim racuna da li spremaju ispite, jako mi je vazno da znaju sta i zasto rade u odredjenom trenutku. "Baking" je takodje neka vrsta nauke koja ima svoja pravila - zasto se neki fil steze, a drugi ne, zasto se razdvaja, stabilne i nestabilne emulzije. Zato mi je vazno da ono sto nauce umeju i da primene u radu, da se to ne svede samo na napamet nauceno gradivo vec da razumeju ono sto uce, zasto to uce i sto je najvaznije da mogu da primene i kasnije prenesu to znanje nekome kao sto ga ja prenosim njima. Ja sam se skolovao u takvim akademskim uslovima, pa mi je zelja da ga primenim ovde, jer toga ovde nema. Zelim da odavde izadju kao profesionalci, ali pre svega kao formirani ljudi. Tako nekada kada jedni drugima nesto objasnjavaju pazljivo slusam kako to izgleda - da li su naucili da se izraze i zato ja moram da budem njihova lokomotiva i da ih vucem napred. Ja ne mogu da napredujem ako oni ne napreduju.  Znanje mora da kruzi i znanje mora da se dopunjuje. Ovo je jako tezak posao, pun odricanja, svako nov ko dodje prvo prolazi kroz volonterski rad kako bismo videli da li ta osoba stvarno ima toliko zelje da radi sa nama, koliko je spremna da se odrekne - smene su duge, tehnicki je zahtevan posao, dugo se stoji, a standardi su jako visoki. Svaka se greska primeti opomene jer je ovo posao u kome nema mesta za greske. Imam dosta iskustva, radio sam u Engleskoj, dosta je studenata proslo kroz moje ruke, a zanat je jako specifican. Nekada se desi da imas nekoga ko je jako dobar za proizdvodnju , ali nije kreativan , neko je kreativan a ne zna da organizuje ljude, zato moras dobro da prepoznas ko je kakav i postavis ga na dobru poziciju na kojoj ce se najbolje pokazati i doprineti. Isto tako dobro je i rotirati ih, da svi nauce na neki nacin da se nose sa svakom pozicijom. Trudimo se da napravimo dobru selekciju. Potrebne su godine i iskustvo da napravis jedan tim, a mi smo tek na pocetku i za sada to lepo funkcionise.

Od 60 vrsta kolaca koji su do sada prosli kroz vasu poslasticarnicu, da li postoji neki koji vam je bio omiljeni?

- U svakom uzivas dok radis, to je jako dug proces. Neki kolaci su pretrpeli promenu izgleda i po vise puta dok se ne dodje do savrsene kombinacije. Ja to vizualizujem, nacrtam kako treba da izgleda, pa ako mi se ne svidi ili nesto drugo padne na pamet, promenim mu dizajn. Za tu vrstu kreativnosti treba sve da legne na svoje mesto. Stelu smo cak pet puta menjali. Sve ih volim, ali nekako tartove volim najvise, dok su Kameliji omiljeni Beso i Indigo. Ni jedna torta nikada nije isto dekorisana, trudimo se da svaku drugacije ukrasimo i da svaka bude unikatna. 

I za kraj sam ostavila, meni, najzanimljivije pitanje - zasto bas " Mandarina " zasto ne neko drugo voce?

- Mandarine nekako svi volimo i kombinacija slova koju sadrzi je jako zanimljiva sa dizajnerske tacke gledista. Inace imamo tu neku tradiciju svake jeseni, posto nam roditelji zive u Crnoj Gori, donose nam kutije mandarina i nara pa se tako kroz tradiciju razvila i ta ljubav prema mandarinama. Generalno ne postoji neka posebna prica ili razlog koji se krije iza naziva i to je nekako doslo spontano. 

Mandarina je ukusna, socna, divne boje, bas kao i Mandarinini kolaci, a to  definitivno ne smete propustiti. Uzivajte i javljajte mi utiske ako ste je posetili.

Do sledeceg posta,

-A